Na sunčanim ravnicama centralne Španije, između prašine i ambicija, nalazi se jedan od najpoznatijih spomenika ekonomske pretenzije u novijoj istoriji – Aerodrom Sijudad Real…
Sa terminalom koji blista pod kastiljanskim suncem, pistom dugom 4.000 metara i modernom kontrolnom kulom, ovaj aerodrom trebalo je da predstavlja novu evropsku kapiju za putnike. Umesto toga, postao je globalni simbol promašene vizije – prodavan je na aukciji za svega 10.000 evra, što je približna cena jednog Rolex Submariner sata od nerđajućeg čelika.
Projekat je započet sredinom 2000-ih, u zlatnim godinama španskog građevinskog booma, kada je ekonomija bujala zahvaljujući velikim infrastrukturnim ulaganjima, mahom finansiranim iz duga. Cilj: rasteretiti madridski aerodrom Barahas i stvoriti alternativno međunarodno čvorište južno od prestonice. Sa godišnjim kapacitetom od 10 miliona putnika, sve je mirisalo na uspeh.
Ali geografski detalj od 250 kilometara udaljenosti od Madrida pokazao se kao ključna mana. Otvoren 2008. godine kao prvi privatni međunarodni aerodrom u Španiji, Sijudad Real je brzo otkrio surovu realnost – putnici nisu želeli da putuju do njega, a avio-kompanije još manje. Samo Ryanair i Vueling su uspostavili kratkoročnu redovnu liniju, uz pomoć državnih subvencija.
Već 2012. godine, aerodrom je bankrotirao. Pista je obeležena ogromnim žutim krstovima kao signal da je objekat napušten. Sve je zamrlo. Više od milijardu evra potrošenih, a prihod – simboličan.
Vrhunac apsurda stiže 2015. godine, kada kineski konzorcijum Tzaneen International na aukciji nudi 10.000 evra za ceo kompleks. Iako su najavili velike planove – pristupnu tačku za kineske firme ka evropskom tržištu – španski sudovi su poništili prodaju, navodeći da čak ni parking nije bio uključen u ponudu. Ubrzo je propao i sledeći pokušaj prodaje za 28 miliona evra.
Konačno, 2018. godine aerodrom dobija novog vlasnika – firmu Ciudad Real International Airport SL, koja je platila 56,2 miliona evra. Znatno više od prethodnih ponuda, ali i dalje daleko od stvarne vrednosti ulaganja.
Prvi let sleteo je 2019. godine – Boeing 747 teretni avion, bez putnika. Ironično, pandemija COVID-19 dala je privremeni smisao postojanju ovog mesta, jer su aviokompanije počele da koriste puste piste kao parking za prizemljene avione.
Danas, aerodrom funkcioniše skromno kao teretna stanica i povremena filmska lokacija. Ogromni terminal, nekada zamišljen kao živahno središte putničkog saobraćaja, uglavnom je prazan. Predlozi poput onog iz 2024. da se aerodrom pretvori u centar za prihvat migranata naišli su na otpor lokalne zajednice i brzo su napušteni.
Sijudad Real nije jedini primer: Aerodrom Kasteljon, otvoren 2011, dočekao je svoj prvi let tek četiri godine kasnije. Ovakvi projekti jasno ukazuju na rizike kada se infrastruktura gradi bez tržišne logike – više kao spomenici političkih ambicija nego kao funkcionalne tačke mobilnosti.
Dok vozovi jure brzim prugama, a automobili klize autoputevima centralne Španije, kontrolna kula Sijudad Reala i dalje stoji kao tihi podsetnik da megalomanija bez strategije vodi pravo u zaborav. Aerodrom vredan milijardu – prodat za cenu čeličnog Rolexa.
